Piše: Velizar Radonjić

P O D S T A N A R I

 Jesenje poslijepodne. Dan lijep, pa riješih da prošetam. Nešto sam se zamislio pa nijesam ni primijetio da sam stigao skoro do centra Grada.

-          Izvinite, Gospodine, trže me nepoznati glas.

-          Izvolite, odgovorih podižući pogled. Ispred mene mlađi par, turisti - koliko mogu da procijenim po njihovoj odjeći i opremi.

-          Je li ovo ulica Kralja Nikole?

-          Jeste. Ovo je ulica Kralja Nikole.

-          Mi tražimo spomenik Kralju Nikoli?

-          On nije u ovoj ulici.

-          Nije u ovoj ulici?

-          Nije. On je na Bulevaru Svetog Petra Cetinjskog.

-          Na Bulevaru Svetog Petra Cetinjskog?

-      Da, da. Baš tamo. Na prvoj raskrsnici skrenite lijevo. Ne možete ga promašiti. Sjedi na konju, zagledan onamo ’namo.

-          Čudno da nije u svojoj ulici?

-          Nije to ništa čudno. Kralj Nikola je podstanar kod Svetog Petra Cetinjskog.

-          A gdje je Sveti Petar Cetinjski?

-          On je u Americi.

-          U Americi?

-          To se samo tako kaže. On je podstanar kod Džordža Vašingtona, zato se kaže da je u Americi.

-          Jeli on u Podgorici ili nije?

-          I jeste i nije. Ne sviđa mu se da bude podstanar. Stoji na tom bulevaru. Strpljivo, sa otvorenom knjigom Poslanica u lijevoj i ispruženim kažiprstom podignute desne ruke. Nije siguran znamo li šta činimo, ili samo činimo ono što znamo, pa stopira do Cetinja, kako bi pobjegao iz Podgorice.

-          Interesantno. Ne rekoste, sviđa li se Kralju Nikoli da bude podstanar?

-          Niko ga nije ni pitao. Ali njemu je lakše nego Svetom Petru. On je na konju pa, ako mu se ne sviđa, može da odjaše do Dvorca na Krševu glavicu ili da opet ode na Zli put, kao što je već jednom otišo prije sto godina.

-          I šta mislite, šta će on da uradi?

-          Ja mislim da će da ostane tu gdje je. Ako ode, može mu se desiti da izgubi Državu, kao što mu se i desilo kad je prvi put otišao.

-          U vodiču smo vidjeli da u Podgorici imate i Njegošev spomenik. Gdje se on nalazi?

-          I on je podstanar.

-          I on? Zar nemate Njegoševu u ulicu?

-          Imamo, u komšiluku. Ali Rade Tomov sjedi na Bulevaru Stanka Dragojevića. Ni njemu nije do kraja jasno zašto je baš tu a ne u svojoj ulici. Kad prođete tim bulevarom, ako ga budete pitali zbog čega je podstanar, može se desiti da umjesto odgovora čujete đe zbori: “Tajna čojku čovjek je najviša”.

-          Ima li u ovom gradu još slavnih podstanara?

-          Ima. Crni Đorđije.

-          Crni Đorđije?

-          Da. Baš on, Karađorđe. 

-          Gdje se nalazi Karađorđe?

-          Pričaju da je Crni Đorđe, dosta davno, pošao da prošeta, da se nadiše čistog vazduha i ispruži noge, pa ga tu i ostavili. Tamo gdje se zatekao - u obližnjem praku na ulici Vuka Karadžića - u produžetku njegove ulice. 

-          Pa što ga ne vrate u njegovu ulicu?

-          Tamo sad nema mjesta, jedino ako hoće da naplaćuje parking. U parku mu je mnogo ljepše.

-          Nema, valjda, više niko?

-          Ima. Marko Miljanov.

-          Marko Miljanov? To je onaj književnik?

-          Baš taj. Marko Miljanov, crnogorski vojvoda, senator i književnik, nekadašnji guverner, po sadašnjemu je to gradonačelnik Podgorice…

-          Gdje je on?

-          Nije ni Marko prošao bolje od drugih. Njegova ulica je na jednoj strani Mirkove Varoši, a on stoji na postamentu ispred Gradske kuće…

-          Ispred Gradske kuće?

-          Da. Čeka hoće li naići neko od gradskih glavara, kako bi ih podučio primjerima čojstva i junaštva. Posebno čojstva.

-          Ovo je baš interesantno. Kako se snalazite u svemu ovome?

-          Kako ko. Grad je dosta zbunjen. Građani isto tako, liše nas koji smo utrnuli pa više ništa ne osjećamo.

-          Ima li neko u ovom gradu ko nije podstanar?

-          Ima. Više njih.

-          Oni imaju svoju ulicu?

-          Kako ko. Neko samo zgradu, neko ulicu, a poneko i čitav blok.

-          Hvala Bogu, da ima bar neko ko nije podstanar.

Hvala Bogu, rekoh i ja u sebi, ali oni svoje zgrade i ulice nijesu stekli zahvaljujući Bogu. Prije bih rekao da su im pomogli neki drugi bogovi.

 

U Podgorici, 2017. godine